Када причамо о води у винограду или у пољопривреди пре свега треба да погледамо земљиште. Постоји једна стара педолошка карта, данас већ део даље историје, на којој је приказано скоро 30 различитих типова земљишта широм некадашње Југославије и региона. Мада потиче из доба пре много деценија, овај податак је и дан данас изузетно важан.
Тип земљишта на конкретној парцели, наиме, у великој мери одређује колико воде оно физички може да задржи и колико ће је бити на располагању винограду током сезоне. А управо то питање нас директно води до појма који би сваки озбиљан виноградар требало добро да познаје: корисни водни капацитет тла. Иако звучи као академски термин, у пракси он одлучује да ли ће лоза у критичним фазама развоја имати довољно воде или ће се суочити са стресом који директно утиче на принос и квалитет вина. У наставку текста објашњавамо шта корисни водни капацитет тачно представља, како се разликује од сродних показатеља, колико воде различити типови тла могу да ускладиште и шта то конкретно значи за виноград на терену.
Тло као резервоар воде
Тло можемо замислити као резервоар за воду – мада је, у ширем смислу, много више од тога. Сваки резервоар, без обзира на материју коју чува, поставља исто питање: који му је максимални капацитет. Одговор код тла зависи пре свега од његове механичке структуре и типа. Управо због тога постоји мера која описује максималну количину воде коју земљиште може да задржи – то је пољски водни капацитет.
Међутим, само на основу пољског водног капацитета не можемо знати колико воде је лози стварно на располагању. Биљка до воде долази искључиво преко кореновог система, а корен не може искористити сваки молекул воде из тла. Молекули воде међусобно су повезани силама привлачења, а истовремено их и честице земљишта снажно везују за себе. Та два механизма стварају танак, практично непробојан филм воде који коренове длачице не могу да савладају. Зато биљкама на располагању остаје само корисни водни капацитет – вредност која је у виноградарству далеко релевантнија од пољског водног капацитета, јер описује реално искористиву количину воде у тлу.
Корисни водни капацитет је, по дефиницији, увек мањи од пољског водног капацитета. Истовремено, он представља ону горњу границу – максималну, али и стварно употребљиву количину воде коју тло може да понуди винограду.
Колико воде различита тла могу да приме
Као што смо већ рекли, корисни водни капацитет директно зависи од типа земљишта, односно од удела глине, муља и песка у његовом саставу. Чак и у најповољнијим случајевима – код одређених варијанти „глиновитог“ тла – максимална количина воде доступна биљкама из једног кубног метра тла износи око 250 литара. То је горња граница и у пракси је прилично ретка.
Виноградарска тла су готово увек мешавина неколико основних типова, па је реалније очекивати корисни водни капацитет мањи од 200 литара по кубном метру. Управо овај број нам говори колика количина падавина је потребна да би се резервоар воде у тлу у потпуности допунио пре почетка вегетационе сезоне.
У табели испод дат је преглед пољског и корисног водног капацитета за основне типове земљишта, што може послужити као оквир за брзу процену сопственог терена:
Колико воде лози уопште треба
Сада је време да видимо колико воде је лози потребно у току сезоне, да би корисни водни капацитет имао практичан смисао. Винова лоза, по квадратном метру површине, током целе сезоне троши између 450 и 750 литара воде. Од цветања до бербе потребно је још између 250 и 400 литара, док у осетљивој фази од шарка до бербе лози треба додатних 25 до 50 литара. Ове бројке јасно показују зашто корисни водни капацитет од само 150 до 200 литара по кубном метру тла често није довољан без додатног снабдевања – из дубљих слојева земљишта, природним падавинама током сезоне или путем наводњавања.
Колико падавина заиста стигне до резервоара
Колико ће се резервоар у тлу стварно допунити зависи од количине падавина које падну током периода допуне – типично од касне јесени до пролећа, пре почетка интензивног раста лозе. Подаци по регионима су обично просторни просеци, тако да варијација по микролокалитетима у оквиру исте регије неретко износи и до 100 литара око просека. У табели испод дат је пример прегледа падавина за један такав период:
Генерално посматрано, региони у којима падавине у овом периоду премашују око 300 литара по квадратном метру обично успевају да допуне корисни водни капацитет тла у потпуности, док се евентуални вишак слива у дубље слојеве тла или у подземне резервоаре. У регионима где падавине остају испод те вредности постоји реална могућност да корисни водни капацитет не буде у потпуности допуњен, делом и због тога што падавине ретко падају равномерно – при интензивнијим пљусковима део воде једноставно отиче по површини уместо да упије у тло. Ако до почетка лета, када потребе лозе за водом још нису на врхунцу, не буде додатних падавина у регионима са нижим вредностима, расте и реалан ризик од суше.
Како то изгледа у пракси: Истарска црвеница и њен водни биланс
Да бисмо боље разумели како се корисни водни капацитет рачуна у пракси, погледајмо конкретан пример – истарску црвеницу, глинасто-иловасто-песковиту комбинацију богату минералима, у којој глина често чини и преко 50% састава. Иако глина иначе веже воду прејако да би сва била искористива, црвеница захваљујући доброј агрегацији честица и високом садржају минерала задржава воду у режиму који је корену приступачан, па јој се корисни водни капацитет налази између 150 – 190 литара. Црвеница се типично налази изнад кречњака, који, захваљујући шупљинама у својој структури, воду складишти просечним капацитетом од око 220 литара по кубном метру.
Узмимо профил тла дубине 2 метра на површини од 1 квадратног метра, односно 2 кубна метра укупно. Нека слој црвенице има дебљину 80 центиметара, односно запремину 0,8 кубних метара, док преостала 1,2 кубна метра чини кречњак. Укупан капацитет „резервоара” у овом профилу износи:
0,8 × 190 л + 1,2 × 220 л = 152 л + 264 л = 416 литара
Претпоставимо да је на ту површину пало 450 литара падавина. Међутим, чак 30% падавина типично отпада на интензивне пљускове при којима вода не успева да продре у тло, већ се слива површински. Ефективно расположиво остаје, дакле, 315 литара. Од тога се слој црвенице допуњава са 152 литра, до своје пуне вредности, док се у слоју кречњака ускладишти преосталих 163 литра. Кречњачки слој остаје делом празан (163 од могућих 264 литра), што значи да профил улази у сезону попуњен ~76%.
Овакав резултат има конкретне последице на терену. Млад засад, чији корен још није досегао кречњак, ослања се искључиво на корисни водни капацитет црвенице и реално може ући у сезону са недовољно воде за неометан развој. Старији засади, са дубљим и развијенијим кореновим системом који допире до кречњачког слоја, улазе у вегетацију у знатно повољнијем водном режиму. У пракси је то мало компликованије, али овакав прорачун даје јасну слику логике по којој тло складишти и испоручује воду биљци.
Шта урадити са овим сазнањима у сопственом винограду
Разумевање корисног водног капацитета тла има смисла само ако се преточи у конкретне поступке на терену. Пет корака који могу да помогну су следећи:
Пратити падавине и евапотранспирацију директно у сопственом винограду, а не ослањати се искључиво на регионалне просеке. Разлика од само 50 литара у фази формирања бобица може бити пресудна за биљку, а то се не може знати без локалног мерења. Више о локалним мерењима можете прочитати овде.
Проценити или утврдити корисни водни капацитет конкретног тла, слично прорачуну у примеру црвенице. Ово је могуће урадити мерењем приликом анализе тла, прецизнијом механичком анализом, или, за бржу оријентацију, увидом у доступне педолошке карте региона.
Пратити ниво искористиве воде у тлу на основу претходна два податка, или директно мерити садржај воде сондама намењеним за ту сврху. Ово је важно урадити у целом винограду, јер варијације могу бити значајне и на малим растојањима.
Одредити тренутке стварног недостатка воде и, где је то могуће, надоместити их наводњавањем.
Препустити анализу стручњацима, тамо где недостаје времена или опреме за самостално праћење. Ове анализе свакако могу преузети стручњаци специјализовани за управљање водним режимом у виноградарству.
Шта нам све ово говори
Корисни водни капацитет тла је практична мера која показује колико дуго виноград може да „издржи” без додатне воде и колико је озбиљан ризик од суше у датој сезони. Познавање типа тла, процена његовог корисног водног капацитета и редовно праћење падавина и влажности на терену чине основу сваке озбиљне стратегије управљања водом у винограду, без обзира на то да ли се та стратегија ослања на природне падавине или на систем за наводњавање.
