У једном од претходних блог постова бавили смо се везом између температуре ваздуха и раста биљака. Да се подсетимо основног закључка: биљке расту само када је задовољен одређени биолошки минимум температуре, а њихов раст током сезоне је одговор на количину енергије коју добијају из окружења.
Када ове чињенице повежемо са разноврсним климатским зонама на нашој планети постаје прилично јасно да ће само одређене зоне омогућити биљкама довољно енергије за раст. Стога су оне биљке које имају ниже енергетске потребе уопштено распрострањеније широм планете, док су оне са вишим потребама за енергијом ограничене само на оне климатске зоне које испуњавају њихове потребе за топлотом.
Ако изузмемо дивље биљке које имају своју улогу у глобалном екосистему, биљке узгајају људи као извор хране. Прецизније, људи узгајају биљке за различите индустријске намене, од којих је исхрана само једна. Економски значај узгоја биљака је стога потпуно неоспоран, а што су већи приноси то је већа и створена економска вредност.
Шта чини винову лозу другачијом?
Са друге стране, винова лоза не подлеже таквим правилима. Наиме, она се пре свега гаји због своје донекле чудесне способности да кондензује ароме, а како то није униформна особина винова лоза представља основу за сву разноликост винске индустрије широм света.
Како ова биљка то постиже је и даље, бар делимично, у домену непознатог, и изван је теме овог чланка, али је јасно да је то у вези са местом на ком се узгаја и са сортом којој припада. Стога се винова лоза узгаја првенствено са циљем производње квалитетног винског грожђа, уз приносе који такву производњу чине економски исплативом. Дакле, приноси нису на првом месту у овом случају.
Да ли је боље ослонити се на искуство или податке?
Поставља се питање како најбоље упарити сорту са микролокацијом и ароматским потенцијалом у узгоју. Дуго је једини начин био на основу искуства и дугорочних покушаја и промашаја. Приче из многих региона, пре свега Француске, кажу да су нека од места на којима су и данас најбољи виногради били виногради у континуитету вековима. Свака генерација виноградара је током времена на тим местима повремено експериментисала док нису установљене најпогодније сорте и док нису одгајени најпогоднији клонови за свако појединачно место.
Иако је овакав начин вишедеценијског истраживања прилично тешко замислити, једноставно није постојао други начин да се утврди погодност и компатибилност сорти и локација. На сву срећу, данас постоје модерни алати, пре свега у облику различитих виноградарских индекса, који нам омогућавају да овај процес значајно убрзамо и утврдимо оптималне могућности за узгој винове лозе.
Када се то знање упари са осталим модерним агротехничким мерама, није изненађујуће што је данас могуће узгајати винову лозу и изван уврежених географских ширина од 30. до 50. паралеле. Детаљније ћемо се позабавити овим индексима у нашим наредним блог постовима.
